Ретко гледам фудбал, али када се завршило Светско првенство и Аргентина је однела коначну победу, мој круг пријатеља је био на целом екрану за Месија, одједном ми је било много емоција у срцу. Навикли смо да говоримо о покојној лепоти и о крају јунака. Навикли смо да користимо старост да опишемо регресију особе у свом професионалном пољу или осећај немоћи као да то може отклонити жаљење. Жаљење је крај живота већине људи, али није Месијев. Када се звижди последњи, без обзира у којој смо временској зони, сви навијамо за исте људе. Колико људи на овом свету може дозволити другима да резонују са својим тугама и радостима у толикој мери? Постоји много прича о тешком раду на овом свету, али мало људи се заиста ослања на напоран рад да би створили чудесан крај. Био сам веома, веома љубоморан на Месија јер никада нисам веровао да у стварном свету постоји неко ко може да има срећнији крај него у стриповима. У тренутку када је Меси одржао Светско првенство, као да је Ксиангбеи победио на националном такмичењу као да је изабрана група деце завршила коначну еволуцију, спасила свет и никада се није раздвојила, као да срце Гвозденог човека још увек куца након што је сломио његово прстима као да је дечак који сече змајеве коначно скочио на ноге и убио змаја у последњој секунди приче. Захваљујући Месију, дао ми је да схватим да живот није само да жаљење може бити вечно
